Логопедија се бави етиологијом, симптоматологијом, логопатијом, дијагностиком и третманом патологије вербалне комуникације.

Патологија вербалне комуникације узрокује појаву логопатије односно говорно-језички поремећај.

Патолошки говор је онај који фонолошки, лексички, синтаксички и смисаоно не одговара узрасту пацијента и говорно-језичким нормама његове средине.

 

Говорно-језички поремећаји манифестују се у пет основних видова:

1. 1.     Фонолошко-артикулациони су најбројнији и подразумијевају неправилан изговор гласова, односно поремећај артикулације (Dyslalia). У просјеку већина деце је поласком у школу у стању да изговара  свих наших 30 гласова. Уколико то нека нису, за њих се каже да су артикулационо незрела, односно да имају поремећену артикулацију. За изговор гласова постоје физиолошке норме које диференцирају патолошки развој од нормалног изговора. Индивидуална помјерања могу постојати у оба правца, што значи да има дјеце која већ са три године располажу свима гласовима, док друга касне по годину-две дана.

Дислалију карактерише:

–        дисторзија гласова, која означава постојање изговорног гласа али његов квалитет не одговара захтјевима правилног изговора. Најчешћи типови дисторзованих гласова су:

• интердентални сигматизам (врскање) који представља међусобно избацивање језика за време изговора одређених група гласова,
• латерализација гласова (шушкање) која настаје услијед бочног усмјеравања ваздушне струје за оне гласове за које је неопходно да ваздух струји уздуж средине горње површине језика,
• назализација (уњкање) настаје ако ваздушна струја пролази кроз нос приликом изговарања неких или свих  гласова осим гласова м, н, њ за које је носни ток ваздушне струје неопходан,
• недефинисана дисторзија која се најчешће испољава  као комбинација сигматизма и латерализације, или сигматизма и назализације

–        супституција означава патолошку појаву на школском узрасту која се огледа замјеном оних гласова које дјеца не могу да изговоре гласовима које већ изговарају,

–        омисија представља потпуно изостављање непознатих гласова, најчешће у гласовним скупинама.

У дјеце у основној школи често се срећу:

–        ротацизам (недостатак гласа р-поред омитовања он може бити супституисан или дисторзован као меко непчано француско, ресично, невибраторно, грлено…),

–        ламбдацизам (поремећај изговора гласа л) као и

–        проблеми са изговором африката (артикулационо помјерање уназад односно унапријед, сажимање гласова у један глас, супституција и варирање односно њихов правилан изговор у неким а неправилна употреба у другим ријечима као и сигматизам, латерализација, назализација).

Већина артикулационих поремећаја се огледа у два вида:

–        неправилна артикулација и

–        поремећај аудитивне перцепције (проблем дискриминације фонема)

 

Дискриминација фонема. Међу гласовима постоје акустичка сличност и акустичка разлика. Дијете које замјењује гласове не увиђа разлику између њих (аудио-моторна представа гласова је неиздиференцирана). Аудитивна перцепција се развија  зависно од спољних утицаја-ако су они добри и њен развој је добар. Фазе аудио-перцептивног развоја су:

–        увиђање уопште,

–        увиђање симиларитета,

–        увиђање дистинктивних разлика (дискриминација)

Изговор гласова зависи од изграђених аудитивних представа гласова,  тако да до формирања погрешног изговора долази пошто су и представе о тим гласовима погрешне. Између аудитивних представа о гласу и артикулационо-моторних остварења постоји тијесна веза, тако да се мора говорити о аудио-моторној представи гласова.

Артикулациони поремећаји су најчешће саставни дио сљедећих одступања:

–        ринолалије

–        дисфазије

–        афазије

–        муцања

–        тахифемије

–        неких дизартрија

1. 2.     Језички поремећаји се огледају као потпуно одсуство говора или као прелазни облици недовољне развијености језичких облика и структура. Ако се на језик гледа као на способност разумијевања и способност изражавања, онда се језички поремећаји могу испољити као:

–        неспособност разумијевања говора,

–        неспособност изражавања говором,

–        неспособност разумијевања и изражавања говором

 

Језички проблеми се испољавају код дјеце са:

–        недовољно развијеним когнитивнм способностима,

–        оштећењем слуха,

–        закаснелим језичким развојем,

–        неуролошким промјенама,

–        тешкоћама насталим животом у субкултурним срединама (недовољни подстицаји)

Могућа су одступања у разним областима језика:

–        артикулација – не мора бити израз језичке инсуфицијентности, али је код тежих језичких недостатака увек оштећена

–        врсте речи – речи које изражавају апстракцију и које су ретко у употреби, могу својим значењем бити потпуно непознате дјеци. Недостатак може постојати у:

• прилозима,
• приједлозима,
• свезама,
• именицама,
• глаголима.

–        Семантика – ријечи имају оно значење које су дјеца упознала у конкретној ситуацији. Да ријеч може имати више значења ова дјеца откривају постепено уз честе грешке у говору. Нарочито су неспособна да граде нове ријечи са префиксом и суфиксом и да откривају нова значења.

–        Морфологија – недостатак није толико изражен у врстама ријечи, колико у сиромаштву њихових облика. Код именица се не користе сви падежи, многи облици заменица су страни, не гради се будуће време, неправилно користе помоћне глаголе и глаголске наставке ознаку лица, облици присвојних замјеница и градивних придјева су често неправилни.

–        Синтакса – елементарна реченица је добра, али недостају проширене реченице, док су сложене сувише компликоване. Владају исклучиво стереотипним редом ријечи, синтаксички редослед ријечи им је стран. Неправилно граде упитно-одречне реченице, погодбен начин и зависне реченице су ван њиховог језичког искуства. Велики је раскорак између између унутрашњег језика дјетета и вербализованог исказа.

 

Најчешћи језички поремећаји  су:

–        алалија (Alalia-неразвијен говор. У зависности од тога које су способности више оштећене може се говорити о сензорној и експресивној алалији).

–        развојнa дисфазија (патолошки говор који касно започиње, споро се и неправилно развија, испољава се у виду немогућности склапања реченице и употребе граматичких облика, падежа, времена, прилога, предлога и свеза, у оскудном речнику и ограниченом броју апстрактних појмова. Постоји слаба способност разликовања гласова, њихово изостављање, замењивање и погрешан изговор. Она је често праћена, поред језичких и другим перцептивним и моторним сиптомима).

–        афазија (Аphasia-потпуни или дјелимични губитак језичких способости, усљед трауме, и обољења говорних области мождане коре, у особа које су пре тога имале нормалан говор. Губитак језичких способности огледа се у тешкоћама присјећања и памћења ријечи, у тешкоћама њиховог изговарања и повезивања у веће мисаоне целине. Ако је претежно оштећен сензорни пут, говори се више о сензорној афазији, а ако обољела особа има веће тешкоће са испољавањем говора онда о моторној афазији. У пракси су реијтки чисти типови, најчешће претеже један или други облик).

1. 3.     Поремећаји говорног ритма и темпа отежавају реализацију говорног исказа у виду оштећења супрасегментне структуре говора. Они доводе у питање говорну флуентност и могућност нормалне комуникације. У поремећаје говорног ритма и темпа убрајају се:

–        Разни типови муцања (Dysarthria spastica):

• Физиолошко – непатолошко, кроз које пролазе многа мала деца док су у говорном развоју. Она застају, затежу, чешће понављају  ријечи и фразе. Везано је искључиво за период говорног развоја, односно за узраст између 2-5 година живота. Сматра се да је та појава једна од фаза језичког развоја детета, која ишчезава ако је правилан став родитеља и свих лица која долазе у додир са дјететом)
• Примарно – још није право муцање, иако такав говор већ привлачи пажњу слушаоца. Застоји у говору су чешћи, чешће се понављају гласови и слогови, присутни грчеви су клоничног типа тако да дијете без икаквог напора понавља елементе говора. Дијете са примарним муцањем треба укључити у индиректну терапију преко родитеља.
• Транзијентно – представља прелазни облик између примарног и секундарног муцања. Муцање је учесталије и напорније, клонични грчеви се мешају са тоничним, дијете показује знаке напрезања како би савладало грчеве и постаје свјесно својих говорних

 

тешкоћа. Транзијентно муцање није константно, јављају се периоди доброг говора, па

чак и повремено ишчезавање свих симптома. Ако се транзијентно муцање јави треба одмах приступити говорној корекцији.

• Секундарно – право муцање са општом напетошћу мускулатуре целог тијела, страхом од говора и говорних ситуација, тиковима и одбрамбеним механизмима…Неопходно је одмах тражити помоћ логопеда.
• Абруптно муцање – нагла појава муцања, као резултат патолошки повишене емоционалне реакције личности на физичку и психичку трауму. Узрок је скоро увијек познат. Потребно је да се родитељи што пре јаве логопеду.

–        Патолошки убрзан говор са озбиљним оштећењем гласова, слогова па и ријечи, због брзоплетог, непрецизног изговарања (Tachylalia),

–        Спор говор (Bradylalia).

 

1. 4.     Поремећаји гласа (Dysphonia), представљају разна одступања основног ларингеалног гласа. Ова одступања се могу односити на:

–        висину,

–        јачину,

–        брзину,

–        квалитет.

Висина основног гласа зависи од дужине гласница и величине ларингеалног простора.

Дуже гласнице производе дубље гласове, а краће више, слично виолинским жицама. До промјене гласа у пубертету долази усљед наглог ширења ларинкса и продужавања гласница и та појава се сматра нормалном развојном фазом а не патолошким процесом. Индивидуална варирања висине гласа зависе од акцента ријечи, мелодије реченице и значења које се даје исказу.

Нормална вокализација треба да се одвија  без напора и да одговара узрасту, полу и ситуацији. У дјееце и омладине често долази до оштећења гласа услед недостатка контроле и неправилне употребе гласа.

1. 5.     Поремећаји читања и писања (Dyslexia i Dysgraphia), су првенствено изазвани сметњама у самом детету а утолико су озбиљнији уколико се више уплићу и негативни спољни фактори. Заједно са поремећајима  рачунања и осталих психомоторних функција пратећи су симптоми афазија, развојних дисфазија, дислалија и минималне церебралне дисфункције.

Недостаци језичке структуре одражавају се на читање и писање, али проблеми читања и писања се могу јавити и онда када је језичка основа нормална и добро развијена. Потребно је још, повући разлику између несавладане технике читања и писања, која је обично резултат спољних околности, од оних за које постоје објективне сметње у дјечијој неуролошкој структури.

Симптоматолошка слика дислексије и дисграфије се огледа кроз:

–        изостављање и замену гласова,

–        инверзије, ротације и метатезе гласова, каткад и слогова,

–        асоцијационе тешкоће (прелаз са гласа на глас),

–        прескакање краћих речи (помоћних глагола, заменица, предлога, свеза),

–        недостатак аудиовизуелне меморије,

–        неконзеквентан тип грешака (сваки пут се греши на други начин),

–        писање с десна у лијево,

–        ортографске грешке,

–        тешкоће са одржањем реда и прелазом из реда у ред,

–        тешкоће координације фине моторности руке и покрета очију,

–        промене дисања и брзине услед унутрашње напетости.

Tипови дислексије:

–        развојне и

–        специфичне дислексије.

Типови  дисграфије:

–        аудитивно-фонемске,

–        моторне,

–        визуелне и просторно-оријентационе,

–        језичко-граматичке дисграфије

Глобални циљ логопедског рада: утврдити и отклонити говорно-језичку патологију која ученицима отежава вербалну комуникацију примарно и изазива и продубљује психички и социјални домен личности секундарно.

Задаци логопедског рада:

–        примарно и секундарно превентивно дјеловање,

–        правовремено откривање ученика са говорно-језичким поремећајима,

–        правилно дијагностицирање тестирањем појединих говорних функција уз консултације са осталим специјалистима,

–        унапређивање логопедске дијагностике,

–        обрада и складирање логопедских дијагностичких и података третмана,

–        планирање и утврђивање распореда говорних вежби, групног или индивидуалног рада, прибављање потребних средстава за рад,

–        остваривање контакта са родитељима и спровођење едукативно-савјетодавних активности у раду са родитељима…

–        извођење корекционог поступка,

–        унапређивање корективног, ремедијалног хабилитацијско-рехабилитацијског третмана,

–        праћење преваленција видова патологије вербалне комуникације,

–        катамнестичко праћење случајева који су били подвргнути хабилитационом или рехабилитационом третману

 

Правила за говорне вежбе:

–        говорне вјежбе морају бити прилагођене узрасту ученика,

–        вјежбе се морају прилагодити врсти и степену говорног поремећаја,

–        потребно их је изводити индивидуално и групно,

–        трајање групних говорних вјежби не треба да пређе један час, а индивидуалних 20 до 25 минута,

–        за групни рад треба извршити приближну класификацију дјеце према типу оштећених гласова или другом говорном поремећају,

–        никада директно не указивати на учињене говорне погрешке,

–        изразито љеворуку децу не треба преорјентисавати на употребу десне руке

 

Корекциони принципи:

–        одређен циљ – говорне вјежбе нису репетиција школског часа за вјежбање домаћих задатака

–        корекциона функција – потребно је прво развијати функције да би се могао кориговати одређени говорни поремећај

–        строга поступност – дужим задржавањем на једном типу вјежби тежи се сазрјевању функције

–        учење помоћу дискриминације – било да је у питању оштећење гласа или глас који се замјењује, неопходно је вјежбати дијете да увиди разлику између доброг и неправилног изговора

–        учење помоћу асоцијације (интеграције) – свака нова функција лакше се учи и боље утврђује ако је учење повезано (слух-вид-изговорни покрети),

–        учење кроз непосредно памћење – способност непосредног запамћивања покрета приликом говора, гласа или неког елемента језика указује на могућност успјешног увјежбавања и трајног усвајања онога што се учи,

–        аутоматизовање је процес усвајања новог изговора у циљу трајног запамћивања,

–        генерализација – тенденција шире примјене наученог на оне елементе који нису директно вјежбани, али се могу уврстити у иста правила,

–        разусловљавање – усвајање новог говорног понашања претпоставља разусловљавање (гашење) већ аутоматизованих функција,

–        мотивација – разлози за мотивацију могу бити субјективне и објективне природе, мотивација убрзава процес говорне корекције.

 

 

Логопедски третман. Логопедском третману претходе превентивне и дијагностичке активности. Структуру третмана чине његова организација, план, програм, техника и технологија логопедског дјеловања. Организација, између осталог, одређује и два основна облика рада: индивидуални и групни. План је основни предуслов почетка и провођења процеса третмана. Он обухвата усмјерење, опредјељење технолошке структуре (принципи, средства и методе) и артикулацију третмана (комбиновање јединица: стимулације, терапије, вежбе и евалуације), редослијед интервенција, број и распоред дневних, недељних и мјесечних јединица третмана, редослијед и трајање те распоред и подручја индивидуалног и групног рада. Структура третмана се одређује индивидуално након цјеловите обраде резултата дијагностичког поступка. За сваког ученика неопходно је конципирати глобални план који ће садржати избор наведених програма и садржаја.

Литература:

–        Голубовић С.: Клиничка логопедија. Дефектолошки факултет, Београд, 1997.

–        Керамитчијевски С.: Општа логопедија. Научна књига, Београд, 1990.

–        Владисављевић С.: Дислексија и дисграфија. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1991.

–        Владисављевић С.: Поремећаји говора у школске и предшколске деце. Савез друштава дефектолога Србије, Београд, 1977.

–        Владисављевић С.: Патолошки неразвијен говор у деце. Савез друштава дефектолога Југославије, Београд, 1973.